САВРЕМЕНА ОСНОВНА ШКОЛА ИЗМЕЂУ ДРУШТВЕНИХ ОЧЕКИВАЊА И РЕАЛНОСТИ КРИЗЕ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА

Autori

  • Перо Спасојевић Универзитет у Источном Сарајеву Педагошки факултет у Бијељини
  • Марица Цвјетковић Универзитет У Источном Сарајеву Педагошки факултет у Бијељини
  • Влатка Спасојевић ОШ „Свети Сава“, Бијељина

DOI:

https://doi.org/10.7251/НСК1311203С

Ključne reči:

криза школе, концепције школског рада, партнерство са породицом

Apstrakt

Очекивања од основне школе као институције друштва, без сваке сумње са најважнијом друштвеном мисијом васпитања и образовања, фундаменталног „животног оспособљавања“ и дјеловања на развој личности дјеце за „здраво друштво“, све више су у знаку сумњи и оспоравања, са посљедицама које указују на озбиљну кризу теорије и праксе школа. Узроци такве климе, којом се ова криза дуже вријеме само продубљује, посебно у односима између школе и породице, разноврсни су и комплексни, захтијевају брз и јасан одговор школске педагогије и свих научних дисциплина које се баве школом, захтијевају да се истражи, у којој мјери је одржив сасвим јасан апологетски однос према школском насљеђу и традицији и какве су рефлексије бројних и вјероватно некритички и рђаво припремљених промјена који ову кризу увећавају. Међу евидентне слабости школе најчешће се убрајају занемаривање статуса ученика у школском раду, са јасном дилемом да ли је он „актер школског рада“ или објекат на који су усмјерене мање више ауторитарне педагошке мјере и поступци по избору одраслих, родитеља и наставника, прије свега, да ли се на „школске дужности“ гледа из перспективе дјетета и његових аутентичних могућности, или школа покушава своју „немогућу мисију“, да укине „неједнакост прилика“ (Груден, З. Груден, В., 2006.) у којима живе и са којима долазе у школу. Осим тога, указује се често на „изолованост родитеља од школе“, негирање њихових компетенција да се баве васпитањем и образовањем ако дјеца већ иду у школу, што доводи до дисфункционалних односа, маргинализације њихових објективних моћи дјеловања на квалитетнију школу, у којој се родитељи укључују са својим идејама, прије свега, са становишта користи за своје дијете и његов развојни просперитет. Није ли, на тај начин, школа претјерано заснована на „мисији светости знања“, није ли криза генерисана инертношћу или непостојањем сигурне теорије школе и школске педагогије према овим појавама у пракси? Овај рад посвећен је могућим одговорима на ове изазове.

Reference

Амонашвили, Ш. А. (1997). Школа живота. Учитељски факултет Београд.

Dauber, H. (1994). "Teorije škole", uredakciji Klausa JürgenaTillmanna, Zagreb: Educa.

Greene, B. (1996). Nove paradigme za stvaranje kvalitetnih škola, Zagreb:Alinea.

G. Dryden i dr J. Vos (2004) Револуција у учењу, Како променити начин на који свет учи. Београд: Тимграф.

Herrera, A., Мандић, П. (1989). Образовање за ХХI стољеће, Сарајево: „Свјетлост, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Каменов, Е., Спасојевић, П. (2008). Предшколска педагогија. Педагошки факултет Бијељина.

Miler, B. (2001). Kako ostvariti uspješa nkontakt sa učenicima –Priručnik za nastavnike. Izdavač: S. Hadžimuratović, Sarajevo: Sarajevska tribina.

Ратковић, М. (2007). Школа – кризе и перспективе. Нови Сад: Мисао. Ратковић, М. (2003). Наставник у реформи школе. Сремски Карловци: Каирос.

Ратковић, М. (1996). Школа у променама. Учитељски факултет Београд

Спасојевић, П. (2006). Шестогодишњаци у школи – теоријска основа и емпиријска истраживања.Филозофски факултет Бања Лука и ИП „Нова школа“, Бања Лука.

Спасојевић, П. (2003). Игра и рано учење – програми раног учења усмјерени на дијете.Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства.

##submission.downloads##

Objavljeno

2013-06-30

Broj časopisa

Sekcija

Articles