ЈЕДАН ОД МОГУЋИХ ПОГЛЕДА НА АНДРИЋЕВУ ЗБИРКУ КУЋА НА ОСАМИ

Autori

  • Сузана Лаловић Универзитет у Источном Сарајеву Педагошки факултет у Бијељини

DOI:

https://doi.org/10.7251/NSK1413003L

Ključne reči:

Кућа на осами, релативизам, теорија могућих свјетова, хумор, приповједач

Apstrakt

Посљедња и постхумно објављена приповједачка збирка Ива Андрића под насловом „Кућа на осами“ по многим карактеристикама представља специфично дјело приповиједног стваралаштва нашег нобеловца. Не претендујући на било какву врсту коначног суда, јер то ни обим оваквог рада, а ни комплексност саме збирке о којој је ријеч не дозвољавају, овдје смо покушали дати неке нове увиде у правцу којих би будуће анализе могле ићи.

Имајући у виду релативизам као једно од иманентних својстава Андрићевог стваралаштва и концепцију збирке која је замишљена тако да душе умрлих долазе писцу тражећи од њега да их прими у своје дјело, односно да му испричају своју животну причу, мислимо да је ово дјело нарочито погодно за разматрање присуства и врсте хумора у њему, као и у посљедње вријеме све популарније „теорија могућих свјетова“.

Најприје смо дали најважнија схватања која се тичу „теорије могућих свјетова“, осврћући се у првом реду на ставове Љубомира Долежела, а затим смо анализирајући примјере из приповиједака покушали одредити врсту, степен и функцију хуморног у таквој структури.

Закључујемо да је у фокусу поменутих приповиједака приказан моменат када се у ликовима буди могућност другог човјека у њима самима, односно постојање њихових пандана у другим могућим свјетовима. Хумор у сагледавању ликова не нуди утјеху у заумном свијету, иначе душе „Куће на осами“ не би имале потребу да долазе наратору, он нас неминовно враћа овом свијету као једином извјесном, показујући нам да нема алтернативе, и још више, свијет приче који коегзистира у стварном свијету испоставља се као највиша „реалност“, јер прича, коначно, надживљава све, а живот у причи остаје једино свједочанство постојања.

Reference

Андрић, И. (2008). Сабране приповетке (приредила Жанета Ђукић-Перишић). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Вучковић, Р. (2006). Андрић, паралеле и рецепција, Београд: Свет књиге. Doležel, LJ. (2008). Heterokosmika. Beograd: Službeni glasnik.

Doležel, LJ. (1997). Narativni svetovi. Reč, br. 30. Beograd: Radio B92, 84 – 85 Ђурић, В. (1962). Најновија Андрићева поезија, Иво Андрић, Београд: Институт за теорију књижевности и уметности, 131 – 151.

Јеремић, Д. (1981). Иво Андрић као моралиста. Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе (уредник Драган Недељковић). Београд: Задужбина Иве Андрића, 559– 587.

Nocić, V., Nocić, Ј. (2013). Modalna logika i logika fikcije. THEORIA 4, Београд: Srpsko filozofsko društvo, 47 – 62.

Pervić, М. (1981). Pripovetke Iva Andrića, Kritičari o Ivi Andriću (priredio Branko Milanović). Sarajevo: Svjetlost, 121 – 136.

##submission.downloads##

Objavljeno

2014-06-30

Broj časopisa

Sekcija

Articles