ОДГОВОРНОСТИ РОДИТЕЉСТВА, СРЕДИНЕ И ИНСТИТУЦИЈА У ПРИПРЕМИ ШКОЛЕ ЗА ДЈЕЦУ
##doi.readerDisplayName##:
https://doi.org/10.7251/NSK1801063SКључне речи:
дијете, школа, родитељство и срединаАпстракт
Према бројним истраживањима која су публикована између 2012. и 2016. године уочени су упозоравајући знаци кризе школа, али и евидентне кризе породице. То, прије свега, указује да постоје значајна неслагања између школе и породице у извршавању васпитно-образовних функција. Узнемирујући су подаци о неслагању наставника и родитеља о фундаменталним питањима заједничке одговорности за ефекте васпитања и образовања, која би се могла ублажити побољшањем климе разумијевања и повјерења у школи. Поред тога и битно другачијим дјеловањем средине, у ширем смислу те ријечи, и, нарочито, уједињавањем основних субјеката, родитеља, наставника и ученика, око модернизовања и унапређивања односа међу кључним актерима школског рада. Другим ријечима, опредјељење да су дјеца будућност друштва мора се боље разумјети и примијенити у њиховом животном контексту.
Током 2017. године педагози и психолози као стручни кадар из удружења грађана „Породични круг” у сарадњи са Педагошким факултетом из Бијељине, провели су пилот пројекат провјере могућности посебне „Школе родитељства”, којим је јасно уочен проблем недостатка међусобне подршке школе и породице током заједничког дјеловања на квалитенији развој и учење. Родитељи, према Конвенцији УН о правима дјеце, имају право на стручну подршку и оснаживање родитељских вјештина. Исто тако, учитељима је потребно унапређивање компетенција и овладавање вјештинама које ће побољшати односе и створити климу међусобног разумијевања и усмјерености ка заједничком циљу – добробити дјеце. Тако би, умјесто уобичајене „припреме дјеце за школу” морало много озбиљније да се размисли о новој перспективи школе, а то је „припрема школе и средине за дјецу”. Овај заокрет би укључивао и све капацитете локалне заједнице, посебно тзв. „социјалну средину” али и све природне и културне ресурсе у широј и непосредној околини школе.
##plugins.themes.default.displayStats.downloads##
Референце
Barringer, M.-D., Pohlman, C. & Robinson, M. (2010). Schools f or all kinds of minds: Boosting student success by embracing learning variation. San Francisco, CA: Jossey-Bass.
Гордон, Т. (2003). Како бити успешан наставник. Београд: Креативни центар.
Gruden, Z., Gruden, V. (2006). Dijete – škola – roditelj. Zagreb: Medicinska naklada.
Крстић, К. и Зуковић, С. (2017). Транзиција у школи: значај партенрства породице и васпитно-образовних институција, Настава и васпитање 1, 143–156.
Педагошки лексикон. (1996). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Поткоњак, Н. Шимлеша, П. (1989). Педагошка енциклопедија I и II. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Rangelov-Jusović, R. (2007). Od saradnje ka partnerstvu kako izgraditi partnerske odnose između vrtića, škole i porodice priručnik za odgajatelje i nastavnike, Sarajevo: COI Step by step.
Спасојевић, П. и Опсеница С. (2017). Како до цјеловите, свеобухватне и постепене модернизације система васпитања и образовања и нове школе. Нова школа, часопис за теорију и праксу савремене школе и предшколсктва (1), 89–104.
Спасојевић, П., Опсеница, С., Травар, М., Миљеновић, С., Мојић, Д. и Ракић, Ц. (2017). Школа родитељства за учитеље и родитеље дјеце млађег школског узраста. Бијељина: Педагошки факултет.
Спасојевић, П., Самарџић, М. и Травар, М. (2016). Може ли опстати школа у блиској будућности без добрих учитеља и одговорних родитеља? Годишњак Српске академије образовања, XII, 305–316.
Спасојевић, П., Цвјетковић, М. и Спасојевић, В. (2013). Савремена основна школа између друштвених очекивања и реалности кризе теорије и праксе васпитања и образовања. Нова школа, часопис за теорију и праксу савремене школе и предшколства бр. 11, 210–230.
Сузић, Н. и Стевић, П. (1996). Учење учења. Бања Лука: Глас Српски.
