ОБРАДА ПЈЕСМЕ „СТАРИ ВУЈАДИН“ ПОМОЋУ ДОМИНАНТНОГ КЊИЖЕВНОГ ЛИКА
Кључне речи:
књижевно дјело, нормативни приступ, стваралачки приступ, књижевни лик, стари ВујадинАпстракт
Стваралачки приступ настави књижевности је ближи природи књижевног дјела него што је то нормативни приступ, одомаћен у нашим основним школама. Стваралачким приступом омогућује се изражавање специфичности сваког књижевног дјела појединачно. Један од најзахвалнијих модела у оквиру стваралачког приступа јесте обрада књижевног дјела помоћу доминантног књижевног лика. Модел је примјењив у случајевима гдје постоји лик који је у довољној мјери умјетнички изграђен и кроз који се прелама мисаона суштина дјела. Ми ћемо приказати могућу структуру часа обраде епске пјесме „Стари Вујадин“ у петом разреду основне школе помоћу доминантног књижевног лика. Другачији приступ ће омогућити да се један од наизразитијих ликова у српској народној епици открије у свој својој љепоти.
##plugins.themes.default.displayStats.downloads##
Референце
[1] Милатовић В., Настава српског језика и књижевности у трећем разреду основне школе (приручник за наставнике), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр. 41 – 42, 2008. године.
[2] Милатовић наводи сљедеће моделе: обрада текста по датом плану; обрада бајке по датом плану; обрада текста помоћу истраживачких задатака – први модел; обрада књижевног дјела помоћу истраживачких задатака – други модел; обрада текста помоћу доминантног књижевног лика; проблемско-истраживачки поступак; тематско-мотивски поступак; поступак групног облика рада (групни облик рада – први модел; рад на нивоима различитих сложености – други модел; проблемски приступ – трећи модел; рад помоћу сазнајних категорија – четврти модел. Види: Исто, стр. 43 – 44.
[3] Максимилијан Браун за епску пјесму каже: „Јуначка песма је песничка творевина у стиховима (Liedform), која опева судбину и подвиге једног или више јунака.При томе се, на првом месту, мора имати у виду да реч јунак у овом склопу има јасно одређено културно и социјално значење (...) Јунак (...) овде значи: заступник одређеног поимања живота и душевног става – 'јуначког погледа на свет'“. Браун М., Српскохрватска јуначка песма, Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Београд, Матица српска, Нови Сад, стр. 9, 2004. године
[4] Rosandić D., Metodika književnog odgoja i obrazovanja, Školska knjigа, Zagreb, стр. 673, 1986. године
[5] Милатовић В., „Обрада дела помоћу доминантног књижевног лика“, Књижевност за децу у науци и настави, Педагошки факулет у Јагодини, Јагодина, стр. 33, 2008. године.
[6] Diklić Z., Književni lik u nastavi, Školska knjigа, Zagreb, стр. 58, 1978. године.
[7] Пјесме о хајдуцима и ускоцима, по подјели Вука Караџића, спадају у пјесме средњих времена и обухватају раздобље од 16. до 18. вијека. То је период већ утемељене турске власти, али обиљежене сталним сукобима са одважним појединцима и групама који се нису мирили са ропским статусом. Tакве сукобе су заметали ускоци, који су из западних области прешли на аустријску и млетачку територију, одакле су ускакали међу Турке, и хајдуци, који су живјели на поробљеној територији и одатле ратовали против Турака. Пјесме о ускоцима и пјесме о хајдуцима, у ствари су „хроника у стиху“.
[8] Чар – волшебство; балтословенски и свесловенски магијски термин из прасловенског доба. Од чар имамо чаран–на, чарован, чаровит,чаровски... Види: Скок П., Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, књига прва, ЈАЗУ, Загреб, стр. 295, 1971. У српској епској поезији придјев чаран јавља се најчешће у синтагмама чарне очи, чарна гора, чарно море.
[9] „Поред уређења односа унутар целине хајдучке организације на плану структуре, атрибуирање јунака на етничко-психолошком плану упућује на патријархални узор честитог и мудрог старца као чувара и преносиоца традиције“. Сувајџић Б., Јунаци и маске (тумачења српске усмене епике), Друштво за српски језик и књижевност Србије, стр. 216, 2005. У оквиру хајдучког циклуса одређену сличност са ликом Старог Вујадина има Старина Новак, чувени хајдук са горе Романије.
[10] „Хајдуци љети живе по шуми и долазе јатацима те се хране, нпр.: дођу коме на вечеру па им онај да што те понесу у торбама што ће јести до сјутра навече; а кадшто их јатак намјести гдје у шуми па им носи и ручак и ужину. Кад дође зима, они се растану и отиду сваки своме каком пријатељу на зимовник, али најприје уговоре кад ће се на прољеће и гдје састати. ..“ Караџић Стефановић В., Српски рјечник (1852),
Просвета, Београд, стр. 915, 1986. године. [11] Види: Исто, стр. 915.
[12] Види: Милатовић В., Настава српског језика и књижевности у трећем разреду основне школе (приручник за наставнике), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр. 55 – 56, 2008. године.
