ЕФЕКТИ КООПЕРАТИВНОГ УЧЕЊА У НАСТАВИ МОЈЕ ОКОЛИНЕ У ТРЕЋЕМ РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
##doi.readerDisplayName##:
https://doi.org/10.7251/NSK2520075PКључне речи:
кооперативно учење, Моја околина, ефекти кооперативног учења, модели кооперативног учењаАпстракт
У савременој теорији и пракси често се истиче слабост и недостатак традиционалне наставе моје околине, a истиче се потреба за унапређивањем васпитно-образовног процеса у цјелини. Један од продуктивних начина реализације наставних садржаја из предмета Моја околина јесте примјена кооперативног учења. Циљ овог истраживања је испитати ефекте кооперативног учења у трећем разреду основне школе у настави предмета Моја околина. Експериментално истраживање проведено је на узорку од 186 ученика трећег разреда. Добијени резултати указују да ученици примјеном модела кооперативног учења у настави овог предмета у трећем разреду основне школе постижу у просјеку боље резултате на тестовима знања него ученици у традиционалној настави. Ставове наставника према примјени модела кооперативног учења у настави предмета Моја околина истажили смо примјеном упитника.Укупан узорак наставника који је учествовао у истраживаљу је 100. Истраживањем су обухваћени наставници разредне наставе који изводе наставу на подручју општина Бања Лука, Србац и Прњавор.
##plugins.themes.default.displayStats.downloads##
Референце
Бањац, М. (2011). Основе наставе природе и друштва. Бања Лука: Нове образовне иницијативе.
Bezić, K. (1973). Metodika nastave prirode i društva. Zagreb: Školska knjiga.
Bjelanović, D. Ž. (2012). Neke metode za razvoj kritičkog mišljenja učenika po ERR sustavu. Metodički ogledi, časopis za filozofiju odgoja Hrvatskog društva, 19, 163–179.
Boras, M. (2009). Suvremeni pristupi nastavi prirode i društva [Elektronska verzija]. Život i škola, 21, 40–49.
Бранковић, Д. и Илић, М. (2003). Основи педагогије. Бања Лука: Комесграфика.
Vujaklija, M. (1980). Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta
Giesecke, H. (1985). Uvod u opštu pedagogiju, Zagreb: Educa.
De Zan, I. (2005). Metodika nastave prirode i društva. Zagreb:Školska knjiga.
Džaferagić-Franca, A. i Tomić, R. (2012). Kooperativno učenje u nastavi mlađih razreda osnovne škole,Metodički obzori,časopis za teoriju i praksu odgoja i obrazovanja, 7/2, 107–116.
Ивић, И., Пешикан, А. и Антић, С. (2003). Активно учење 2. Београд: Институт за психологију.
Илић, М. (2005). Иновативни модели вјежби у универзитетској настави. У књизи: Иновације универзитетској настави (стр. 47-119). Бања Лука: Филозофски факултет.
Илић, М. (2016). Значај и тешкоће у примени кооперативног учења уразредној настави из перспективе наставника. Настава и васпитање, 65(1),167– 180.
Илић, М. (2016). Учесталост и могућности примене кооперативног учења у разредној настави. Иновације у настави, 29(2), 25–37
Ивић, И., Пешикан, А. и Антић, С. (2003). Активно учење 2. Београд: Институт за психологију.
Јењић, С. (2013). Oблици и реализација изванучионичке наставе природе и друштва. Радови, часопис за хуманистичке и друштвене науке, 18, 163–173.
Kadum-Bošnjak, S. (2012). Suradničko učenje. Metodički ogledi, časopis za filozofiju odgoja Hrvatskog društva, 19, 181–199.
Miljević-Riđički, R., Maleš, D. i Rijavec, M. (2000). Odgoj za razvoj. Zagreb: Alinea
Mirkov, S. i Lalić, N. (2006). Metakognitivne strategije i kooperativno učenje u obuci za rad na kompjuteru. Nastava i vaspitanje,časopis za pedagošku teoriju i praksu, 55/1, 34– 46.
Мишчевић-Кадијевић, Г. (2009). Кооперативни приступ у настави и трајност ученичких знања. Настава и васпитање, часопис за педагошку теорију и праксу, 58/4, 499–508.
Мишчевић-Кадијевић, Г. (2009). Утицај различитих облика рада на усвајање деклеративних и процедуралних знања ученика. У Зборнику Института за педагошка истраживања (стр. 383–400). Београд: Институт за педагошка истраживања.
Pedagoška enciklopedija 1 (1989). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Pedagoški leksikon (1996). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Рот, Н. (1983). Психологија група. Београд: Завод за уџбенике.
Станојевић, Д. (2005). Ефекти кооперативног учења у паровима у разредној настави [Elektronska verzija]. Иновације у настави, 1, 71–81.
Станојевић, Љ. Д. и Мишић, Б. Љ. (2015). Кооперативно учење-пут до самоактуелизације ученика као основе и циља васпитања. У Зборнику посебна издања научни скупови Наука и слобода (стр. 791–810). Пале: Филозофски факултет.
Стојаковић, П. (2002). Психологија за наставнике. Бања Лука: Графид.
Сузић, Н. (2000). Утицај кооперативног учења на развој интерперсоналних способности и емоционалности. У књизи Интерактивно учење II (стр. 9–46) Бањалука: Министарство просвјете Републике Српске.
Suzić, N. (2005). Pedagogija za XXI vijek. Banja Luka: Grafomark.
Тrebješanin, Ž. i Lalović, Z. (2011). Pojedinac u grupi. Podgorica: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Ћурчић, М. и Ждерић, М. (2000). Методика наставе природе и друштва. Бијељина: Учитељски факултет у Бијељини.
Uzelac, M., Bognar, L., Bagić, A. (1994). Budimo prijatelji –pedagoške radionice za djecu od 6-14 godina, Zagreb: Slon.
Ševkušić, S. (1993). Kooperativno učenje u razredu. U Zborniku Instituta za pedagoška istraživanja (str.73-86). Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.
Ševkušić, S.(1995). Teorijske osnove i perspektive kooperativnog učenja. U Zborniku Instituta za pedagoška istraživanja (str.138–157). Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.
Шевкушић, С. (2003). Креирање услова за кооперативно учење. У Зборнику Института за педагошка истраживања (стр.96–119). Београд: Институт за педагошка истраживања.
